Југовићи, надморска висина 1500 метара, село гдје се поглед губи у бесконачне предјеле брда, планина, висоравни, који се граниче са небом. Одмара очи, а многи кажу и душу.
Боро Томић, младић који овдје живи, на питање шта му је најљепше у селу, једноставно одговара, да је то чињеница што је он рођен овдје и што је свој на своме.
Жеља да ради на свом огњишту, ђедовини, а не за приватнике, побјеђује неспорну досаду коју ствара недостатак људи у гатачкој површи, а оно мало људи што је остало, често је заборављено од остатка свијета, нарочито управо од оних који су одговорни и плаћени да брину о сваком грађанину ове општине.
Ријетке су прилике када се у Југивићима окупи 30-ак људи као што је то било у понедјељак 13. јуна 2022. када је обиљежен Тројчиндан, слава Храма Свете Тројице.
Мала камена црква на врху брда, уз коју однедавно стоји и новосаграђени парохијски дом, пркоси времену и као што Боро искрено рече, још увијек окупља Југовићане и мјештане осталих села, једино она.
Није резигниран али јесте разочаран, истиче да би било другачије да се у протеклих 30 до 40 година улагало у путну инфраструктуру, мисли да би онда сасвим сигурно у гатачкој површи сада било више људи.
Пут лош, мало насут пред славу и то само од Кокорине до Југовића, али ипак неки, малобројни додуше, редовно долазе.
Трогодишњи Ђорђе који често дође са родитељима, каже да му се свиђа село и црква. Истиче да се причестио.
Било је још младих људи, чији су преци са ових простора. Неки су стигли и из иностранства, као што је млади кошаркаш Обрад Томић, који тренутно игра у Македонији. Брат за њега шеретски каже да се „није уобразио колико је могао“.
Слиједи најтежи посао, кошевина која сада траје око 15-ак дана, уз бољу механизацију, коју углавном имају.
Зиме су овдје тешке, сњегопадне, зими свјетло гори само у неколико кућа, а укупно 10-оро људи заноћи. Како у Југовићима, тако је слично и у Кокорини, сусједном селу.
Љети долазе љубитељи природе, свог дома и огњишта, из далеких крајева, и ту проводе љетње дане и ноћи у потпуном миру са околином, али и самим собом.
Ова богата пространства нису потпуно заборављена, мада јесу у запећку. И ко је ближе истини, Богу, они који се гуше у градовима и тиме се поносе, или они ријетки, којима су и даље најбољи пријатељи животиње и биљке.
Кажу не би мијењали своју слободу за живот у неколико квадрата. Али би мијењали однос према њима, однос државне и локалне власти, којој и они привређују.
Биле би довољне и моторне санке, као помоћ зими, а не би се љутили ни да им пут поправе, колико толико. Ово поручују политичарима, коме друго. Овај пут посјетили су их замјеник начелника општине Гацко Синиша Мандић и посланик у народној скупштини Максим Скоко.
Не траже ништа, само оно што им припада. Право на живот достојан човјека, траже поштовање, као што они поштују сваког добронамјерника који сврати, понекад и залута, у ове природом огрнуте крајеве.
Угосте и црквене великодостојнике, политичаре, сви су добродошли. Комшије посебно. Млади људи, наравно. Увијек спремни за лијепу ријеч, о чему говори и кратка репортажа ( линк испод текста и слика), коју смо направили поводом славе.
Свету литургију су служили свештеници Александар Гајић и Јакша Окиљевић. Том приликом поп Гајић се обратио вјерницима.
Причу ћемо завршити са надом у бољу будућност, разговором са малим дјечаком, у кога су све очи биле упрте. Да ли што је најмлађи био, што је сладак и симпатичан, што је он симбол наде, вјере и љубави у ове крајеве… Највјероватније све то заједно…
Можда су сувишне ријечи, можда су превише… И слике говоре много. Али најважнија су сјећања, успомене које остају. Зато, дођите, поручују Југовићани, домицијелни, они који су остали своји на своме.
Подијели:
