Изложба у децембру 2023.године у Новом Саду била је друго веће појављивање у јавности наше драге Сандре Дивљан. Како каже „много људи се окупило из Херцеговине“, како би погледали стваралаштво ове академске умјетнице.
Изложбу је отворила Сандрина професорица Босиљка Зиројевић Лечић, поријеклом из Гацка, са проф. ментором Драганом Матићем.
Реализована је у оквиру рада комисије за рад са младима Удружења Срба Херцеговаца и пријатеља у Србији. Финансирана је од стране Града Новог Сада, а за организацију су се побринули чланови Удружења Херцеговаца.
Иначе, Сандра истиче да је ово њена друга изложба у Новом Саду. Прву, прије двије године организовала је Академија умјетности у НС, уз помоћ њеног ментора Драгана Матића.
„Као особа са једном врстом хендикепа, то јесте са оштећеним слухом, од рођења сам се борила да научим појмове, ријечи, да разумијем људе шта ми говоре, да разумијем шта прочитам. Од најранијег школовања настојала сам да будем укључена у много спортских и других активности. Ту су били: фудбал, кошарка, одбојка, плес, сликање. И ту негдје се проналазим у сликању. Оно ме испуњава, смирује док сликам, бјежим од лошег размишљања.“
„Ту сам се пронашла и то ми успјешно иде. Док сликам срећна сам. Захваљујући мојој учитељици Јелени Глоговац Савић, која ми је помогла и научила на курсу сликања.“
Ова дивна млада дама каже да тренутно завршава мастер са темом- Аутопортрет. Прошлог љета дипломирала је са звањем ликовни академски умјетник. Сада тренутно припрема радове за прву изложбу у родном Гацку. „Наравно, осим аутопортрета, неизоставни су и мотиви моје Херцеговине“, наглашава Сандра.
За пут од Гацка до Новог Сада каже да је био трновит због оштећења слуха, као што смо поменули од дјетињства. Али, пошто је по природи јако тврдоглава-упорна особа с поносом истиче да је препреке савладала, понекад заобилазила, али увијек иза њених леђа су били неки људи, особе које су је гурале.
Особе које су у њој видјеле жељу, потенцијал, упорност и снагу су њена генерација, њени другови на које се могла ослонити, породица прије свих, професори.
„Професори академије умјетности јако су ми помогли да превазиђем нешто што не разумијем, а јако су цијенили што сам увијек била радно активна.“
„Планирам да напредујем у сликарству, да људи препознају моје радове и да никад не одустанем од борбе за моје мјесто у савременом друштву.“
„Много мојих дјела су мотиви Херцеговине. Радим дјела по наруџби у зависности шта купац жели да насликам. Имам доста урађених слика Херцеговине, са свом њеном љепотом.
„Љубав према Новом Саду је огромна, ту сам стекла школовање, пријатеље за цијели живот, моје друштво из Удружења глувих. Ту ме разумију, ту сам срећна и испуњена, ту могу да се искажем у правом смислу.“
Њен избор за живот је ипак Нови Сад, али увијек ће, како додаје, долазити у Гацко на одмор за празнике, славе, свадбе и остало…
Закључује да живот у Републици Српској тренутно њој лично ништа не обећава. „Тешко је и омладини са јачим факултетима да дођу до посла, али ја сам успјела својим радом да дођем до мјеста гдје се тренутно налазим“, са осмијехом поручује дјевојка, која је аутору ових редова, увијек била велика мотивација за живот.
Довољан је један поглед на ову сјајну, јаку младу жену, која свима нама може да буде само звијезда водиља. И довољно је, од ње, а вријеме је да се и ми потрудимо само мало више, па ће наша дјеца можда и размислити, прије него што оду…
